-Више коинциденценија-
Н.М. је патио од страшних напада кијања. Били су непредвидиви и на изглед ничим изазвани. А ничим се нису ни могли зауставити, те би престајали сами од себе, као што су и почели. Некада је то било после десет-двадесет, а једном тек после осамдесет и шестог кинућа, како су тада избројале колеге на послу, и то је био рекорд. Утолико против свог изненадног и обилног кијања Н.М. ништа није могао да предузме. Можда је долазило од претараних узбуђена. Било је и тога. Мада се дешавало да сасвим спокојно седи у канцеларији, и да чак ни не чачне нос, попуњавајући укрштене речи у новинама, тек на једну сасвим безазлену реч у укрштеници, као на пример једном - “вулкан” - ето ти - ерупције! То је био онај рекорд. Осамдесе и шест пута! Али су се и врхунска узбуђења у његовом животу често прекидала и завршавала провалом кијања. Тако је прошао и први покушај губитка невиности. Стога је своју невиност задржао захваљујући кијању, а не по својој жељи, јер га је касније и сама помисао на оно наводила на дуге сеансе кијања, те се клонио од таквих помисли. Тим поводом је закључио да му је то наднаравна брана од похотљивости, која му је терала слине на усне још од ране младости.
Негде у прашумама Мексика, или ту негде, не сећам се више тачно где, него чини ми се да су новине једном писале о томе у једној цртици, или сам, можда, све само уобразио - пронађен је пагански храм у подножју неког невеликог угашеног вулкана. Мислим да је тај храм био посвећен или неком паганском богу огња или баш том месном вулкану, свеједно - него биће да су му приносили на жртву девице, које су, ваљда, чували за то у ономе храму. Сам вулкан се дизао нагло као нос и имао је два отвора - ноздрве, из којих је некада давно често куљао дим, а с времена на време и бризгала и бљувала лава. Мора да је тако, не може бити другачије. Домороци су тај вулкански шиљак назвали Носом тог њиховог назови бога ватре, знао сам како се звао, али нисам умео да то изговорим - име да поломиш језик - па сам га заборавио. Но, није ни важно. Него су они у одређени дан њиховог календара пентрали девице горе на вулканско брдо и гурали доле у вулкан. То је цела прича.
А сада - коинциденција ! Све се одиграва филмском брзином.
Н.М.-у су колегинице за рођендан као лепо упакован дар потуриле неки вражји порно-часопис. Он је поклон отворио пред свима и почео да незадрживо кија већ на насловну страну. Била је у питању опклада. Очекивао се нови рекорд. Биле су уложене паре. Када је прешао бројку сто, дошли су и из суседних канцеларија. Бројали су до двеста тридесет и шест. Сад сам се сетио! То је управо дан оног примитивног календара када су дивљаци приносили жртве! Тада му је пошла крв на нос, и престали су да броје, али он није престајао да кија. Излетео је у школско двориште и једноставно као ној забио главу у песак на доскочишту за скок у даљ. Ту му је крв, односно - душа сасвим изашла на нос , то јест у песак. Кажу да је песак поскакивао од кијања, док није издахнуо. Било је то за време великог одмора преподневне смене и школско двориште је било пуно деце.
Сутрадан сам кроз полусан, дремкао сам код куће после ручка, чуо у главним послеподневним вестима у три да је баш јуче, тачно за време јутарњег великог одмора негде у Мексику дошло до стравичне ерупције - помислите, баш оног вулкана! Вековима је био скривен у џунгли и мировао је, а онда се открио и букнуо, и толико увис избзцивао лаву да је падала и на удаљене градове и палила их пекућу људе на постељама (била је, ваљда, још ноћ тамо).
Ето, то је та скривена веза између човека и природе, која се може протегнути несагледиво и неслућено далеко, те, свакако, има своје скривено значење, које би ваљало протумачити, поготово сада на крају једног миленијума. - Али управо док ово пишем, почиње да лупа и да се дрма пода мном. Учини ми се да то наш кер лупа шапом о под требећи буве. Ипак почиње да се круни са плафона. И док гледам горе упаде ми трунка у лево око, срећа да знам слепу дактилографију, па не морам да гледам у тастатуру, док...
Овде се прекида спис нађен у месту Ш. после катастрофалног земљотреса, чији је епицентар био у подножју оближње планине Ц., а коме су претходили и следили га многи трусови и вулканске ерупције по целом свету, што, уосталом, још увек и траје, а да не знамо куда то води, јер је праћено и ратовима и сваким другим насиљем, поготово код нас. Но, писац ове кратке и невероватне сторије је нађен пресамићен преко свог Р.С. - ија, кога је штитио својим телом од обрушене таванице. То је платио животом. Један млади рођак-хакер је, након смрти свога тече локалног списатеља-аматера, а иначе наставника земљописа у једној локалној основној школи - наследио његов самим чудом добро очуван Р.С.-и, па је укључивши га одмах налетео на ову недовршену причу. Донео ју је мојој маленкости, као реномираном домаћем писцу, а ја је због њене злослутности морам да објавим ван отаџбине.
